Imamo mi neke tamo kumove.
Kum Blaže (izgovara se Blaaže).
Njegova bolja polovina, kuma Zora, za prijatelje KumaZorula (izgovara se brzo i spojeno).
Žive u Mišin Hanu, nemate pojma gdje je, ali za potrebe ove teme, 20 kilometara od Banja Luke.
Kad sam pokojnu babu pitao od kada je to kumstvo, i ko je tu koga tačno krstio ili ženio, dobio sam zbunjeno-uvrijeđeni pogled uz odgovor: “Pa to je staaaaaro kumstvo”.
Ali avaj, nije to tema.
Tema je da je moja baba za života išla na slavu kod tih kumova svake godine.
Spremala se maksuz, pakovala milošte, sira, kave, nekih bombonjera što su joj sinovi donijeli za osmi mart, a ona ih iskusno sakrila u ormar za neke druge prilike.
Najljepšu maramu vezala, a potajno u glavi prebirala teme koje će biti interesantne da priča u gostima.
Ekstrinzička motivacija (plata i benefiti)
Babina logistika je bila besprijekorna, sve do momenta kad treba dogovoriti da je neko odveze na tu slavu, pokupi nekih 4-5 sati kasnije i vrati kući.
Tu na scenu stupam ja, nadobudni klinac koji je tek položio vozački.
Matematika je jasna. Stari će mi dati auto, što je u to vrijeme značajan luksuz i privilegija, da odvezem babu i vratim je, a šta u međuvremenu radim sa autom, nije ga briga.
Stari mudrov, a ja još zahvalan što vozam babu po random selima.
Na tu ponudu koja se ne odbija se uključuje i baba, koja će svom u tom trenutku omiljenom unuku dati i 10 maraka.
K’o fol da plati vožnju.
Druže, dobijem auto na pola dana i 10 maraka.
Baba, idemo na Mars ako treba.
Šta kaže struka?
Mene su vozali kroz ekstrinzičku (spoljnu) motivaciju u vidu plate i benefita.
Na kraju dana, vrlo je jasna moja dobit.
Ništa drugačije nam nije danas na poslu.
Dobiješ platu i neke benefite, samo što ne vozaš babu po selima, nego brojeve po Excelu, ili šta te je već zapalo da radiš.
I taj sistem funkcioniše.
Donekle.
Intrinzička motivacija (zadovoljstvo, ispunjenost)
Nakon nekoliko godina, imao sam već svoje auto, tako da to što će mi stari dati auto više nije pilo vode kao benefit.
Babinih 10 maraka nisu više bile neke pare.
Ali bile su.
Babinih 10 maraka su bile kao Kilimandžaro, teško sačuvane od penzije ili nekog sira ili jaja koja je prodala.
Nije da baba nije imala, da se razumijemo, ali vrijednost novca je bila vrlo jasna u njenom referentnom sistemu.
Baba me za svoju uslugu plaćala najviše što je mogla.
I radila je to od srca.
Uredno sam odbijao te pare, ali je ona uporno insistirala da plati to što je ja vozim.
“Ti voziš, ja plaćam, i nemoj me sikirati, Dekice.”
I tako ti se vozimo moja baba Sava od nekih 80 godina i ja u sportskom Renault Cliu sa ogromnim auspuhom, bijelim trkačkim felnama i dvije trkačke trake preko krova kroz bespuća kozaračkih sela.
Trese se sir i milošta u babinoj kesi, prdi auspuh na Cliu i uznemiruje stoku sitnog zuba, a mi fokusirani da stignemo do podne.
Tad kum sječe slavski kolač, sramota je da se zakasni.
Šta kaže struka?
Ovdje već govorimo o drugačijoj motivaciji.
Nisu to ni pare ni benefiti.
Nego neki osjećaj da radiš nešto što treba, što ti godi, što ti istjeruje osmjeh na lice.
Ako vas je recimo to zapalo na trenutnom poslu, e onda ste na pravom mjestu.
Umjesto zaključka
Svi mi radimo za neke pare.
Za neki status u društvu ili sliku u očima nama bitnih ljudi.
Svi se borimo za povišicu i bonus.
I tako ulupamo 30ak godina karijere ako ne pazimo.
E zato, gledajte da radite nešto što bi vas vozilo i ložilo i bez novca.
A ako je novac i plata u stvari posljedica toga što ste radili nešto što volite, biće vam neuporedivo lakše.
Ajd uzdravlje!
