>
Prošle sedmice sam potrošio cijelu jednu vječnost da pošaljem jedan e-mail.
Sam tekst maila sam napisao za jedno 3 minuta.
Da zakačim attachment mi je trebalo jedno 30 sekundi dok sam ga našao na poprilično neurednom desktopu.
A onda sam krenuo da čitam taj mail iznova i iznova.
Pa sam ga prepakovao i napisao drugačije.
Opet ne valja.
Nešto boldirao, nešto obrisao. Ma ne valja i dalje.
Obrisao, sve ispočetka napisao.
Da li početi sa Poštovani ili sa Dragi?
Čuj „dragi“, pa ko to još piše? Uostalom, nisu mi baš svi dragi.
Odluka je pala, idemo sa „Poštovani“.
A onda sam otvorio attachment da još jednom provjerim da li su oba reda u Excelu dobra i uredna.
Jesu.
I suma dvije kolone je dobra.
Ne smijem zaboraviti na LinkedIn sutra dodati da sam Advanced Excel user, super zvuči.
Snimio i zatvorio attachment.
Ajd’ još jednom da pročitam tekst maila, i to je to.
Ma ajd’ još jednom da vidim onu tabelu.
Zvoni telefon, stigao mi kandidat na intervju.
Kud baš sad, u po’ egzistencijalne krize, da mi ti prijatelju moj dođeš na intervju?
Nema veze, mail ću završiti kasnije.
Pa neću ga valjda zbrziti i poslati tako u trku?
Kilometar vremena kasnije, veliko dugme SEND je došlo na red.
Kliknem.
Ne puštam klik, da ga ne pošalje slučajno dok još jednom ne pročitam, možda se negdje omakla greška, đavoli je odnijeli.
Sve uredno.
SEND.
Ajd’ još jednom da provjerim u Sent Items, kad je već agonija gotova.
Taman da vidim kako to sad svima njima izgleda.
Ljudi, nećete vjerovati, mail k’o bombona, sve baš kako treba.
Osim što na početku maila piše:
Pištovani…
Mati mila, 50 Pištovanih primalaca.
A onda se pali Imposter sindrom, onako, laganini.
Pa ja ni nakon 10 godina mail ne znam poslati.
Analiza – paraliza, u svom punom sjaju.
Daj mi recite da i vi ovako fulate bar s vremena na vrijeme, pištovani moji…
Biće mi bar malo lakše…
. . .
Čitajte i Univerzitet u Zürichu povukao se iz međunarodnog rangiranja univerziteta
